Zlatko Paško: ASTRO-NOSTALGIJA

 

 

Znaj, moje srce za zvezdu je svaku
Vezano zlatnim lancem…
(S. Pandurović)

22.09.2008.

Poslednji dani leta već mirišu na jesen. Visoko u zenitu blista sjajna Vega, kao i one jeseni kad sam je prvi put ugledao u okularu teleskopa. Optički komplet stigao je vozom iz Ljubljane, sećam se kako sam odjurio na železničku stanicu i stegao u naručje neugledan paket, koji je za mene imao vrednost kovčega s blagom. Te jeseni pojavila se Kohoutekova kometa, posmatrali smo tranzit Merkura preko diska Sunca, a ja sam se ponosno slikao kraj vlastitim snagama napravljenog teleskopa »Vega«, u pozi Nikole Tesle, s časopisom »Galaksija« u ruci. Bio sam već »poznati« pesnik s jednom objavljenom zbirkom, i ništa mi prirodnije nije izgledalo od zavirivanja u beskraj svemira…

Večeras opet rominja kiša, dok prelistavam požutele fotografije. Tada se koristio »Lajka« crno-beli film, a kupatilo je služilo kao foto-laboratorija. Grejući prste zimi, kad je noćno nebo najlepše, tu smo pobožno, u mraku izvlačili film iz kasete, a onda kraj crvene sijalice željno očekivali da se pojave konture Orionove magline ili savijen Mesečev luk. Go-To montažu zamenjivala je naša misao usmerena ka visinama i beksraju. Tada sam devojci rekao da u njenim očima vidim rađanje supernovih zvezda – srećom nije me ozbiljno shvatila.

Za kraj namerno ostavljam najlepši deo: prelistavanje kompleta časopisa »Astro amater« iz godina 1974-1976. Izdavač: Centar Astronoma Amatera Jugoslavije, Sarajevo. Urednik: Muhamed Muminović. Njegovo pismo, lagano poput jesenjeg lista breze, držim na dlanu. To je spisak najnovijih izdanja i narudžbenica za kultnu knjigu »Praktična astronomija«. Te, 1975. godine, u opservatoriju »Čolina kapa« stigao je iz Londona 62 centimetarski Newton-Cassegrein-Nasmith teleskop. Zbog masivnog postolja, bio je težak 950 kg, a jedna od meni najdražih fotografija prikazuje trenutak kada dvojica astronoma amatera (čitaj: neprofesionalaca) iznose na leđima tubus gore na terasu, preko koso postavljenih borovih greda. Kako sam im zavideo i koliko sam se divio tom entuzijazmu! Tek nedavno, u jednom elektronskom časopisu pročitao sam da su teleskop i opservatorija uništeni u ludilu poslednjeg rata. Mogu li se iscrtati granice ljudske gluposti?

Znam da ima još onih, sličnih meni, sa podužeg spiska članova Centra, iz svih krajeva ex-Yugoslavije, koji gaje sećanje na bolje dane, čija su srca, kako pesnik kaže, vezana zlatnim nitima za zvezde. One su nas učile da jedino svetlost može premostiti daljinu i vreme, kao iznenadna misao koja se pojavljuje niotkuda.

Svi smo braća po zvezdama, pobratimstvo u svemiru neraskidivo je!

Zato sam možda i odlučio da osposobim stari teleskop. I evo ga kako doživljava drugu mladost. Nazvao sam ga »Vega 2«. Ispucalo sferno ogledalo pristiglo davne jeseni teretnim vagonom u Panonsku ravnicu, sada je udruženo s digitalnim aparatom i opet je u stanju da zadivi posmatrače. Radost na njihovim licima kad po prvi put u životu ugledaju Jupiterove satelite ili Saturnov prsten, ublažava moju tugu. Ona će izbiti svom silinom samo za vreme kišnih, jesenjih noći…

(01.10.2008.)

NAPOMENA: Tekst je preuzet iz "Astronomskog magazina", www.astronomija.co.sr . Podvučeni tekst je redakcijska intervencija.

Komentariši